Stvarno volim, obožavam Berlin, onda kada ga ne mrzim i ne krivim za ama baš sve!
Volim njegove ulice i biciklističke staze, parkove i mostove, metro stanice i žute vozove, obožavam njegove buvljake i obale, šume i supermarkete, volim njegove zabačene i centralne migrantske delove i sva gradilišta, bioskope na otvorenom u kojima još nisam bila, vegansku organsku high end modu, trendove i trendsetere, dane kada se po jezerima vesla u čamcu ili kliza na klizaljkama.
Međutim, još više od samog Berlina volim sve njegove ljude. Čistokrvne i asimilovane Berlince. One koji se dele na Currywurst, Doner ili Falafel. Skitnice i beskućnike, Amerikance i Arape, azijske turiste na Muzejskom ostrvu i Alexanderplatzu, sve koji ne znaju da beknu jednu reč nemačkog i Nemce. Svako koga sretnem u toku jednog dana privlaču moju potpunu pažnju i za mene je najveći Berlinac. Ja snimam šta ti ljudi doručukuju, u metrou ili na bajsu, zveram u njihove potrošačke korpe i stolove ispred kafea, zanima me koje novine i knjige čitaju, da li psuju, da li govore svojim maternjim jezikom, da li kupuju cveće, da li povrće ređaju u plastične ili papirne kese ili su potpuno ekološki osvešćeni i sve funkcionira bez ambalaže, zero waste jelte. Da li lakiraju nokte ili hodaju bosi u budističkim pantalonama, grle drveće ili su nacinculirani i voze besne automobile. Svi su mi dragi, onda kada me ne nerviraju.
Ali, kada nekome pokazujem Berlin, ja mu ne pokazujem njegove ljude. Ja ga vodim u prodavnice vune.
Kada sam upoznala Moreg, bila sam izgubljena, imala sam undercut. Napravila sam joj vegetarijansku lazanju i gibanicu i plazma tortu. Kada sam joj rekla da želim da naučim da pletem, ja sam joj u stvari rekla da želim najbolju berlinsku drugaricu odmah i da me ništa više ne zanima, da sam spremna da učinim sve da do toga dođe, pa čak i da naučim da pletem! I tako je sve počelo. Moreg je bila strpljiva i uporna, ja sam bila nespretna i spora i uporna i nije me preterano zanimalo da učim na svojim greškama, dokle god sam imala nju da ih ispravlja za mene. Sada je već pletenje u potpunosti moja stvar, moja potreba, greške pravim i ispravljam sama, a sve sa ciljem da jednoga dana svim ljudima koje volim napravim Arana i Lopapeysa.
Moreg me je svojim pričama vodila kroz London, Škotsku i Finsku, biciklističke avanture na britanskom ostrvu, od jedne obale od druge, mesece provedene u šatoru, blogove koje je pratila o pletenju, vrste i brendove vune, igle i pletačke potrepštine, i ja u stvari ni danas ne znam kako sam usvojila knitting terminologiju, niti sam sposobna da pletem na bilo kom drugom jeziku. Pletanje je u mom slučaju, ispostavlja se, engleska stvar, ja imam engleski stil, na engleskom, i to je bilo potpuno samorazumljivo, pogotovu kada nam se pridružila i Kloi.
U početku smo plele u našim kućama, jedna kod druge, smenjivale smo se i trudile da održavamo kontinuitet viđenja. Jednom nedeljno se plelo. Tada se razgovaralo i o kulturnim razlikama, berlinskim dešavanjima, integracijskim problemima i svemu onom o čemu bi stranci mogli da razgovaraju kada se sastanu. Pekli su se kolači i torte. Ne sećam se kada smo počele da pletemo u kafićima i restoranima, ali pamtim da sam u to vreme počela da primećujem pletače u gradskom prevozu, na javnom mestu. Pletenje je bilo svuda oko mene i nekako se podrazumevalo, niko na to nije preterano obraćao pažnju. Ljudi su pleli, isto kao što su se sunčali nagi u Tiergartenu, ili kao što su pili pivo usput, ili jeli ručak u vreme doručka, ili vozili bajs po kiši. I to je privlačilo moju pažnju, i oduševljavalo me iznova i iznova, kao što me i dan danas oduševljava. Pletenje se uglavnom ne komentariše (jedna od karakternih osobina berlinskih žitelja, prema Davidovim rečima, jeste da oni u suštini ne mare da li neko vozi auto ili bajs, da li je nag ili odeven, strejt ili gej, obrazovan ili polupismen, pijan ili trezan), mada mene je silno oduševljavala svaka razmena, kompliment ili malo stupanje u kontakt za potpunim neznancima na temelju onoga što sam u tom trenutku plela. Komadi koje sam radila su na taj način imali svoje poreklo, ime i prezime, sastav i dogodovštine, svoju istoriju. Prodavnice vune su smenile knjižare, i svakog meseca se podrazumevala jedna poseta određenoj prodavnici i meni su ti rituali postali toliko dragoceni, da sam i na svojim turističkim putovanjima obavezno tražila adrese prodavnica vune koje bih želela da vidim.
U Berlinu ima toliko radnji! Mene skoro svakog meseca iznenadi neka nova, za koju nisam imala pojma da postoji, ili koja se tek otvorila!
Moja prva, matična radnja nalazi se u Šarlotenburgu. Tu sam kupila jak vunu za prvi šal koji sam isplela i još mnogo vune za čarape koja tek čeka da stigne na red. Prodavačice liče na hrtove, visoke su, izdužene i elegantne. U prodavnici se između ostalog prodaje i Ivković trikotaža i sve je sortirano prema bojama. Ova prodavnica je u međuvremenu u svoj asortiman uvrstila i ručno bojenu vunu za čarape, koja mora da se namotava. E to su tek prave pletačke perverzije.
Kada sam otkrila Wollen Berlin nije bilo srećnije osobe od mene! Uopšte mi nije bilo bitno što ona nije preko puta naše kuće ili čak u istom delu grada gde živimo. To su bili dani kada sam bez problema sedala na biciklicu i vozala se preko Brandenburške kapije do Fridrihšajna na turu kolača u KuchenRausch-u, ili sladoled od krastavca u poprečnim ulicama ili u antikvarnice ili sam jednostavno tumarala po prelepim ulicama i onda se preko Varšavskog mosta vozikala kroz Krojcberg, kog sam na drugoj strani mosta varala punog srca. Wollen Berlin nije samo prodavnica vune, nije samo mesto gde možete naći islandsku, skandinavsku, britansku, baltičku, organsku, ručno bojenu vunu, već i mesto gde možete pohađati kurseve: pletenje za početnike, izrada norveškog džempera, pletenje Lopapeysa - tradicionalnog islandskog džempera, kurs čarapa, predenja vune, zatim Stricktreff - organizovana pletačka druženja, kada se ljudi sastaju u prodavnici, pletu i upoznaju i druže. Ruta (vlasnica radnje) je što se mene tiče, pletenje podigla na jedan viši nivo, učinila ga prijemčivijim i atraktivnijim za mlade ljude i njena prodavnica je u estetskom smislu pravi dragulj u čitavom Berlinu (ako ne i u čitavoj Nemačkoj!). Ovde postoji toliko sitnica i pravih malih dragocenosti i potrepština, da je za detaljno obilaženje radnje potrebno oko 30 minuta! Radnja je počela da se širi i eksperimentiše sa tkaninama. I kupljene stvari dobijate upakovane na najlepši mogući način.
Vulinarka je prava lujka! Otkrila sam je slučajno, u prolazu, u jednoj od svojih šetnji po Šonebergu, u potrazi za sprejem za čišćenje joga prostirke. #truestory
Vulinarka je entuzijasta, putuje kroz Englesku odakle dovlači vunu, koju ručno boji! Potpuno je samostalna i gotovo 80% vune u prodavnici je engleskog porekla. Moju pažnju je privukao pussy hat koji se nalazio u izlogu kada sam prolazila. Kada se u Vašingtonu organizovao marš (ili protest) povodom Trampitove pobede žene su se kao i uvek besprekorno organizovale i pletačka internetsfera je eksplodirala i organizovala pletenje pussy hat-a (zanimljivost: Džesika Džouns je u privatnom životu knitter. I plela je pussy hat povodom marša! I nosila ga!). Vulinarka ne samo da je to ispratila, nego je u svojoj radnji i patentirala. Ovde se takođe organizuju kursevi pletenja, druženja i zajednička pletenja.
KNIT KNIT, Wollwind, Wollparadies, Die WollLust ... ima ih još mnogo i ja ih još uvek upoznajem i učim o njima! Skoro svaka radnja organizuje druženja i kurseve ili vikend ekskurzije i radnici su na raspolaganju da vam pomognu sa pletačkim nedoumicama (za novac ili za džabe, zavisi od radnje do radnje).
Ova tema nije samo vodič kroz berlinske prodavnice vune i knitting scenu već svojevrsna metafora života u Berlinu, za beskrajne potencijale, mogućnosti ovog grada koji je neiscrpan. Berlin ne samo da je grad za svakoga i za sve, već je grad koji trpi sve (B.S.), grad u kom je stagnacija pitanje slobodnog izbora, a ne jedino preostalo rešenje. Hobiji, profesije, startup-ovi, preispitivanja, traženja, next level shit paleta trendova - Berlin nudi sve. Naravno da snalaženje nije uvek najlakša moguća stvar, čak suprotno. Naravno da sve mogućnosti ne znače automatski i svako njihovo iskorišćavanje. I naravno da je to sve nekada jako frustirajuće i zamorno i da omiljena mesta na svetu ne nude instant napajanje pozitivnom energijom niti osećaj integracije ili potpune dominacije!
U tim trenucima, ponavljam sebi kao mantru "Kume, jaše tebe Berlin, ali jašeš i ti njega". I smišljam u koju radnju idemo sledeći put.
Коментари
Постави коментар