A house is not a home without

1. Nutella, razumljivo! Kada bi se godine bračnog života računale u praznim teglama Nutelle, muž i ja bismo obeležavali zlatnu svadbu ili kako se to već zove (još krajem prošle godine).

2. Pasulj, fasulye! Obrazložiću. Kada smo tek stigli u Berlin, zacrtala sam sebi dve hitne potrage: za cegerom i pasuljem. Cegere nose svi Berlinci i osim što su jako lepi, ovde su poprilično neophodni, jer je nemoguće toliko stvari strpati u jednu torbu. Volela bih da mogu da vam kažem da sam našla pravi ceger, ali to jednostavno nije slučaj. Osim na buvljacima, ja ih ne viđam ni u lokalnim radnjicama, ni u shopping mall-ovima, jedino na nemačkom Amazonu i eBayu. Ovo je jedna od najtežih potraga u mom slučaju bez pozitivnih izgleda na vidiku. 

Što se pasulja tiče, tu već stvarno nemam objašnjenje. Pasulj ne spada u naših top 17 omiljenih jela, ni ne spremamo ga toliko često, ali pomisao da ću živeti negde gde neću moći da spremim pasulj onda kada nam se bude jeo, onespokojava me. Pasulj smo pronašli u turskom supermarketu i odmah napravili zalihe za narednih godinu dana. Kreuzberg je takoreći turski deo Berlina, krcat njihovim restoranim, fast food-ima, supermarketima. U Kreuzbergu skoro da jedino pankeri na lokalnim trgovima pričaju nemački. Žene sa feredžama voze najbolje džipove. Što se mene tiče - kraj iz snova. Naravno da ovo nije ni deseti deo Kreuzberg-a, ne dajte se zavarati! 

Nego, kada bih u Berlinu bila osuđena na snabdevanje u nekom supermarketu koji nije nemački, onda bi to definitivno bio turski. Kada smo prve nedelje otišli u ruski supermarket bila sam oduševljena bugarskim sirevima, ukrajinskim kvasom i Medovik tortom. Ali, onda sam se setila našeg srpskog bilborda sa sve Putinom na sebi i porukom "Spasitelju spasavaj!", pa sam se setila da ni oni nemaju pasulj i da prodaju nemački kefir i stavila sam tačku na celu tu priču. Azijski supermarket se nalazi prekoputa našeg stana, tamo se prodaju najjeftiniji pirinač i avokado. I da, sve namirnice su napisane onim slovima. Prodavci su ljubazni, ja sam fina, svi se smeškamo, ali neko tu nekog zavarava. Ja ne govorim nemački, ne govorim ni mandarinski, prošetam se malo između rafova i produžim dalje. Ali turski supermarket, to je jedno stecište maslina i prave kafe, crnih čajeva i onih šarenih bombona u obliku pirinča. Turci prodaju kore za burek, pitu i baklavu. Imate i gotovu pitu zemljanicu da kupite i Tutku keks. Ima i Swisslion napolitanki i još nekoliko srpskih proizvoda što me dovodi do poslednje stavke:

3. Lane! Inostrani naziv za Plazmu i na kutiji slogan "A house is not a home without Lane". Na kasi smo odmah izručili nekoliko kilograma plazme, što mlevene što regularne. Ne mogu vam opisati koliko smo bili srećni. Kada sam prvi put primetila slogan, još u Srbiji, shvatila sam to vrlo ozbiljno i od tada smo uvek imali plazmu u kući u nekom obliku, čak smo jednu poneli sa nama u Berlin. Plazma je obavezna rođendanska torta, bez plazme nema palačinke, plazma uz čaj, od plazme se pravi prvi fil za čizkejk i da vam ne govorim za šta je sve još koristimo (samo je pitanje dana kada ćemo je u pasulj stavljati).

Ove nedelje je tačno mesec dana otkako živimo u Berlinu i moram da kažem da je ovo sigurno najuzbudljivi i jedan od najlepših perioda našeg života. Stvorili smo naše male rituale i čak se fudbalski opredelili. Pre nego što vam prenesem jedan živi utisak, moram da odem malo dalje, u period svoje srednje škole. Moja zadivljenost Berlinom i Nemcima (pre nego što ću sve videti i doživeti) traje skoro jednu deceniju, bez preterivanja. I potpuno je iracionalna. Obično su preokupacije tog tipa kod mene kratkog daha, međutim ova ne jenjava. Čak sam imala i svog omiljenog fudbalera - Schweinsteigera. Priča o Schweinsteigeru ima dva vrhunca, prvi kada sam gledala utakmice do iznemoglosti, naučila šta je to ofsajd, centarfor, levo, desno krilo, drugim rečima - ozbiljno pristupila problematici. Opsednutost je trajala i trajala. A onda sam u jednom trenutku zaboravila da Schweinsteiger postoji. Od prošlog leta me drži opsednutost Adidasom, jedne patike je nisu umirile već moram i dalje da je održavam pod kontrolom. A onda me u kraju dočekala ogromna reklama, razapeta preko cele jedne zgrade: (drugi vrhunac u toku)

Ne mogu vam opisati koliki me talas sreće preplavio. To je bila klasična 2 u 1 situacija! Onda sam se setila kako je muž, čim je dobio posao u Berlinu, izjavio kako će da navija za Bayern Minhen. Tada mi ta informacija nije mnogo značila, ali ovih dana, ona je goruća!

U subotu je u Berlinu održano finale Kupa, Borussia Dortmund protiv Bayern Minhena. I mi nismo imali pojma da će do toga doći, obavljali smo našu subotu po protokolu. A onda smo nabasali na horde navijača svih uzrasta. Da tih milion navijača nije imalo dresove ili šalove u bojama svog tima, ne bismo ni znali da su navijači. Bolje da ne govorim o tome na šta me sam termin navijač asocira. Navijača se malo i bojim, tamo u Beogradu. U Berlinu su navijači svih uzrasta, gledanje utakmice je porodični doživljaj i videćete najdruželjubivije ljude na svetu. Zuto-crni piju Beck's, zna se šta piju Crveni i svi jedu kobasice. Tu su grupe mladića, devojaka, sredovečnih parova, mladih roditelja sa bebama u kolicima koje nose dresove, babe i dede, deca, svi! Oni koji nisu preplavili ulice, zakrčili su saobraćaj autobusima kojima su organizovano dolazili. Međutim, ono što me najviše zaprepastilo je to koliko njih je uz zastave svog kluba nosilo i mahalo zastavama duginih boja, po čitavom gradu, na tribinama, svuda! Sada iz ove perspektive moja reakcije je tužna, volela bih da mi je bilo normalno sve to i da je tako i u Beogradu.

Schweinsteiger zbog povrede nije igrao, ali se na dodeli Kupa pojavio. Postoji mala tradicija da klub koji pobedi dobije pivo u ogromnim čašama i onda se igrači međusobno polivaju, prskaju prve redove stadiona, trenera i kompaniju. Utakmica je toliki spektakl da jedva čekam da nam odlazak na tribine postane mala tradicija jednog dana. Svog navijača sam dokumentovala, u KaDeWe-u,  nosio je dres i strpljivo čekao da mu ženu našminka promoterka:

(uz malo sreće, ovo sam sledeće godine ja, u dresu, obavljam šminkanje pred utakmicu)

Sada predajem štafetu mužu. Narednih nedelja on će pisati o svim onim bitnim stvarima, a ja ću se utišati. Imam samo jednu važnu napomenu - možda će vam se učiniti da smo u celoj ovoj priči imali više sreće nego pameti, ali nije to baš tako. Na primer uzeli smo stan na slepo, kojim smo jako zadovoljni, ali to smo mi i mi volimo da stvari rešavamo "sad i odmah" i taj princip prilično dobro funkcioniše u našem slučaju. Verovatno bi najbolje rešenje bilo da obiđete nekoliko stanova i tek tad da se odlučite za odgovarajući. Takođe, agencije koje su nam preporučene korespondiraju na engleskom jeziku, nemamo nikakvo iskustvo sa onim drugim tipom agencija. Pronašli smo rešenja koja su najbolja za nas, ali to ne znači da će i vama odgovarati. I to sigurno nisu najjeftinija rešenja, ali imajući u vidu vreme kojim smo mi raspolagali - najefikasnija su. Ne lobiramo ni za jednu od agencija pomoću kojih smo se preselili i koje ćemo navesti, za sada smo zadovoljni, ali ćemo rado bilo kakve promene, nova iskustva i savete izneti ovde, jer je to i prvobitna zamisao bloga. 

P.S. Ovaj post nije uopšte beskoristan, već je izrazito tendenciozan, a ako kumovi nisu umeli da pročitaju između redova, onda neka znaju da očekujem doček na beogradskom aerodromu sa Schweinstaigerovim dresom.

P.P.S. E da, 2:0 za Bayern!